PROJEKTIL MU POGODIO AVION! Bio je najveća sportska zvezda, a onda je otišao u RAT! Preživeo PAKAO U VAZDUHU i vratio se kao šampion!
Dodajte Kurir u vaš Google izborTed Vilijams nije imao običnu sportsku karijeru. Dok bi većina sportista sanjala da najbolje godine provede na terenu i obori što više rekorda, jedan od najboljih udarača u istoriji bejzbola gotovo pet godina svoje karijere proveo je u uniformi.
Bio je vojni pilot, leteo je borbene misije tokom Korejskog rata, preživeo prinudno sletanje oštećenog aviona, a onda se vraćao na teren i ponovo radio ono što je najbolje znao - udarao loptu kao da se ništa nije dogodilo.
Danas, na dan kada je rođen 1918. godine u San Dijegu, njegova životna priča deluje gotovo nestvarno. Vilijams je postao legenda Boston Red Soksa i jedan od najvećih udarača koje je bejzbol ikada video, ali iza njegovih čuvenih statistika krije se priča o ratovima, vojsci, opasnim letovima i godinama koje je svesno stavio u službu svoje zemlje.
Dečak iz San Dijega koji je postao čudo od igrača
Vilijams je još kao mladić bio opsednut bejzbolom, a u Boston Red Soks stigao je 1939. godine. Već tada je bilo jasno da se pojavljuje nešto posebno. Kao ruki je ostvario 31 houm-ran i 145 RBI-ja, a samo dve godine kasnije napravio je ono što nijedan drugi kvalifikovani MLB udarač nije ponovio.
Sezonu 1941. završio je sa prosekom udaranja .406, granicom koja je decenijama kasnije ostala nedostižna. Bio je toliko dominantan da je te godine postao jedna od najvećih sportskih zvezda u Americi.
Vilijams je 1942. osvojio i Trostruku krunu, a upravo tada njegova sportska priča dobija potpuno drugačiji tok.
Na vrhuncu karijere napustio je bejzbol zbog vojske
Kada je Amerika ušla u Drugi svetski rat, Vilijams se našao pred izborom koji će mu zauvek promeniti život. Umesto da svoju vojnu službu provede igrajući bejzbol za neki vojni tim, odlučio je da postane pilot. Priključio se programu za mornaričke avijatičare, prošao zahtevnu obuku i 1944. dobio pilotske oznake i čin potporučnika u američkom Korpusu marinaca.
Tokom rata uglavnom je bio instruktor letenja, pa nije učestvovao u borbenim misijama, ali je zbog vojne službe propustio kompletne sezone 1943, 1944. i 1945. godine. Kada se rat završio, vratio se u Boston i odmah pokazao da mu godine van terena nisu oduzele ono zbog čega je postao slavan.
Već u prvoj utakmici po povratku 1946. godine udario je houm-ran, a sezonu je završio kao MVP i pomogao Red Soksima da osvoje zastavicu Američke lige.
Tek što se vratio, stigao je novi poziv
Vilijams je nastavio da dominira i narednih godina, a do početka pedesetih već je bio dvostruki MVP i višestruki Ol-star. Međutim, 1952. godine stigao je novi poziv za vojnu službu. Ovoga puta čekao ga je Korejski rat.
Situacija je bila potpuno drugačija nego tokom Drugog svetskog rata. Vilijams tada nije bio mladić koji tek uči da leti. Bio je iskusan pilot, ali je od prethodnog letenja prošlo oko osam godina. Ipak, odbio je mogućnost da rat provede na bezbednijem zadatku u nekom vojnom bejzbolskom timu i ponovo prošao letačku obuku, ovog puta za mnogo brži mlazni avion F9F Panter.
U maju 1952. ponovo je pozvan u aktivnu službu kao kapetan marinaca, a početkom 1953. poslat je u Koreju, gde je raspoređen u eskadrilu VMF-311. Tamo je leteo borbene misije, a jedan od njegovih saboraca bio je Džon Glen, budući astronaut i američki senator.
Avion mu je pogođen, a on je ipak uspeo da se vrati
Najdramatičniji trenutak dogodio se tokom jedne od njegovih prvih misija. Vilijamsov avion pogođen je neprijateljskom vatrom, a oštećenja su bila toliko ozbiljna da su mu stradali sistemi koji su mu bili potrebni za normalno sletanje.
Umesto da napusti avion, odlučio je da ga vrati u bazu. Uspeo je da izvede prinudno sletanje bez izvučenog stajnog trapa, a kada se avion zaustavio, morao je da napusti letelicu pre nego što se zapalila. Preživeo je ono što je lako moglo da bude njegov poslednji let.
Još neverovatnije, prema zapisima o njegovoj službi, već narednog dana ponovo je bio spreman za misiju. Ukupno je tokom Korejskog rata leteo 39 borbenih misija, a u velikom broju njih njegov pratilac bio je upravo Džon Glen. Za svoju službu dobio je vazduhoplovnu medalju, uz dodatna odlikovanja.
Glen je kasnije govorio da Vilijams za njega nije bio samo veliki bejzbol igrač, već pre svega izuzetno sposoban vojni pilot. To je možda najbolji pokazatelj koliko je ozbiljno shvatio svoju drugu karijeru.
Vratio se iz rata i odmah počeo da udara kao nekada
Vilijams je zbog Korejskog rata ponovo izgubio više od jedne sezone. Kada se 1953. vratio u Boston, mnogi bi očekivali da će mu trebati dugo da se vrati u formu. Umesto toga, već u svom prvom povratničkom houm-ranu pokazao je da je i dalje onaj stari.
U samo 91 nastupu te sezone ostvario je prosečno 407. Čovek koji je prethodnih 15 meseci proveo u Koreji, leteći borbene misije, vratio se na bejzbolski teren i udarao bolje nego što bi većina igrača mogla da sanja.
U narednim godinama ponovo je osvajao titule najboljeg udarača, a 1957. je sa 39 godina sezonu završio sa prosekom .388 i 38 houm-ranova. Njegov povratak posle dva rata zato je postao jedan od najneobičnijih fenomena u istoriji američkog sporta.
Koliko bi tek uradio da nije bilo ratova?
Upravo tu nastaje možda najzanimljivija rasprava o njegovoj karijeri. Vilijams je propustio gotovo pet punih sezona zbog vojne službe, pa njegove ionako neverovatne brojke postaju još impresivnije kada se uzme u obzir koliko je utakmica izgubio.
Završio je karijeru sa 521 houm-ranom i prosekom udaranja .344, uz šest titula najboljeg udarača, dve Trostruke krune i dva MVP priznanja. Istoričari bejzbola godinama nagađaju koliko bi njegovi rezultati bili veći da nije morao da napusti teren dva puta zbog vojske.
Jedno je sigurno: ratovi mu jesu uzeli godine karijere, ali mu nisu uzeli sposobnost da se vrati na sam vrh.
Poslednji nastup bio je dostojan filmskog kraja
Vilijams je poslednju utakmicu odigrao 28. septembra 1960. godine. Kao da je želeo da ostavi još jedan detalj za istoriju, u svom poslednjem nastupu na palici udario je houm-ran.
Publika je želela da ga vidi još jednom. Navijači su ga dozivali, očekivali da se pojavi i pozdravi ih, ali Vilijams to nije uradio. Nije se vratio na teren da podigne kapu i zahvali publici. Jednostavno je otišao u svlačionicu.
Taj trenutak postao je jedan od najpoznatijih oproštaja u istoriji američkog sporta, upravo zato što nije ličio na klasičan oproštaj. Vilijams nije želeo veliki ceremonijalni kraj – želeo je da poslednju sliku o sebi ostavi kao igrač koji je upravo udario loptu preko ograde.
Čovek koji je imao dva života
Ted Vilijams preminuo je 2002. godine, ali njegova priča odavno je postala veća od same statistike. Bio je čovek koji je kao mladić postao jedan od najboljih udarača na svetu, zatim nestao iz sporta zbog Drugog svetskog rata, vratio se i osvojio MVP nagradu, pa ponovo otišao - ovog puta u Koreju, gde je leteo borbene misije i preživeo teško oštećenje aviona. Kada se vratio, ponovo je bio među najboljima.
Zbog toga se njegovo ime i danas vezuje za jednu gotovo neverovatnu činjenicu: Ted Vilijams je mogao da bude legenda samo jednog sveta, ali je postao legenda dva sveta – bejzbola i vojne avijacije.
A možda je najzanimljivije to što je sam Vilijams kasnije govorio da je voleo letenje toliko da bi, da nije imao bejzbol kojem je mogao da se vrati, možda nastavio kao marinac-pilot.